Rüdiger Rossig | Journalist | Novinar

Jedna majka iz Srbije čeka na odluku Odbora za peticije parlamenta u Berlinu: ako se tamo utvrdi da ona i njena ćerka predstavljaju „posebno težak slučaj“, njih dve mogu da ostanu u Nemačkoj. Ako ne – moraće da odu. | Von Rosig Ridiger

Pitamo je, kako je. „Loše", kaže Maja*. I dodaje: „Da sam znala da će biti tako teško, ne bih došla u Nemačku." Pre dve godine, kada je poslednji put napustila Srbiju, mislila je da će posle samo nekoliko nedelja u Berlinu moći da vodi normalan život, da ima svoj stan i sopstvena primanja. Tada je ova Romkinja imala 25, a njena ćerka – koju ćemo nazvati Lena – dve godine. Umesto toga, Maja i Lena već više od dve godine žive u domovima za izbeglice. Maja nema dozvolu za rad, niti sme da se prijavi za obavljanje stručne prakse. A s obzirom na to da je senator za unutrašnje poslove u Berlinu u avgustu odbio da njen slučaj prizna kao „izuzetno težak", majci i detetu preti deportacija iz Nemačke.

Iz Nemačke u – katastrofu

Maja drugačije pamti Nemačku. Sa porodicom je, kao desetogodišnja devojčica, iz Srbije pobegla 1999. – zbog siromaštva, diskriminacije Roma i rata na Kosovu. Pet godina je pohađala školu, naučila nemački jezik. A onda je, zajedno sa celom porodicom, morala je da se vrati u Srbiju. Privremena dozvola boravka nije im produžena.

Za nju je situacija u Srbiji i dalje bila ista – ali ono što Maja naziva „moja katastrofa" počelo je nekoliko godina kasnije, onda kada su se ona i njen dečko uzeli. Protiv volje i jedne i druge porodice. „Moja braća mi nikada nisu oprostila to što sam sama izabrala muža. Izbacili su me iz naše kuće."

Batine od svekra, svekrve i muža

Preselila se kod muža koji je živeo sa roditeljima. Od samog početka tretirali su je, kaže „kao psa". Ali batine su počele tek kada je zatrudnela. „Budili bi me usred noći, tukli i izbacivali iz kuće". Krajem trećeg meseca trudnoće, ona i muž uzeli su pasoše, ukrcali se u autobus za Nemačku i tamo zatražili azil.

Ali onda je i muž počeo da je zlostavlja. „Imala sam tešku trudnoću, kičma nije mogla da nosi težinu deteta", priča Maja. „Moj muž je govorio da smo Lena i ja krive zbog toga što nema kontakt sa svojom porodicom." Beba je rođena mesec dana pre vremena – zbog batina u trudnoći. Srce devojčice nije kucalo, morala je da bude reanimirana.

Bolesna u Srbiji

Muž je nastavio da je tuče i kada je izašla iz porodilišta. Posle tri meseca, mlada majka uzela je ćerku, sela u autobus i vratila se u Srbiju. Njena porodica – otac majka i braća – nisu hteli da je prime, a povratak u muževu porodicu nije dolazio u obzir. Prosjačila je i tako izdržavala sebe i dete, sve dok nije osetila jake bolove u stomaku. Ali pošto nije bila zdravstveno osigurana, niti je imala dovoljno novca, u nekoliko bolnica nisu hteli ni da je prime. Kada je konačno pronašla doktora koji je pristao da je leči besplatno, ispostavilo se da ima upalu slepog creva. Umrla bi da nije hitno operisana.

Da li je to „izuzetno težak slučaj"?

Samo donekle oporavljena nakon operacije, ponovo beži sa ćerkom u Nemačku. Novac za kartu isprosila je na ulici. Kada je stigla u Berlin, ponovo je zatražila azil. Kasnije je ipak povukla prijavu jer joj je rečeno da će ona i Lena imati bolju šansu za legalan boravak ako podnesu zahtev da im se prizna status „izuzetno teškog slučaja".

Ali zahtev je odbijen uz obrazloženje: Humanitarni razlozi koji prevazilaze opštu situaciju u Srbiji su nejasni kao i opasnost koju predstavljaju otac deteta ili njegova porodica. Pored toga, rečeno je i da se Maja nije dovoljno potrudila da se integriše u nemačko društvo.

Specijalni, profesionalni tretman

Karolin Sander je socijalna radnica i oštro se protivi takvim formulacijama: „Otkako je došla, Maja pomaže kao prevodilac. Uprkos svim teškoćama u borbi za legalni status u Nemačkoj, uprkos traumi i strahu za Lenu, ona je dobila starateljstvo nad svojim detetom i pokušava da završi 9. razred."

Sve to je prijavljeno berlinskom Senatu unutrašnjih poslova. Takođe i to da Lenin otac i njegova porodica žive u Srbiji i da i dalje predstavljaju opasnost po majku i dete. I to da je pedijatar siguran da je Lena u opasnosti da, zbog prenatalnih povreda, ostane hendikeprana. „U Nemačkoj bi to moglo da bude sprečeno specijalnim, profesionalnim tretmanom. Takođe je moguća i zaštita majke i deteta. U Srbiji za tako nešto ne postoje mogućnosti", kaže socijalna radnica.

Poslednja nada – Odbor za peticije

Monika Kadur iz Organizacije za pomoć izbeglicama u Berlinu, sazvala je zbog Maje i Lene Odbor za peticije, telo kojem građani mogu da se direktno obrate ako smatraju da su vlasti donele neku pogrešnu odluku. Taj Odbor je poslednja instanca koja može da spreči deportaciju majke i ćerke.

Kadurova smatra da njih dve imaju dobre šanse da dobiju dozvolu boravka. „U Nemačkoj još uvek nema dovoljno senzibiliteta za nasilje u porodici, a i Leninim zdravstvenim problemima, kao i činjenici da su ona i njena majka kao Romkinje bile diskriminisane u Srbiji, nije data odgovarajuća uloga u dosadašnjem procesu".

Ipak, Monika Kadur je iskusna i zato ne može da sa sigurnošću kaže da li će Maja i Lena zaista ostati u Nemačkoj. „Trenutno imamo uspeha kod više od polovine ovakvih aplikacija". Ostali moraju da napuste Nemačku.

*Da bi se majka i ćerka zaštitile od porodičnog nasilja, oba imena su promenjena i poznata su redakciji. Iz istog razloga, nije pomenuto ni mesto njihovog porekla u Srbiji.

Deutsche Welle serbisch

auf facebook